Емил

сабота, ноември 29, 2008

ПАЃАЊЕТО НА ШУХОВСКАТА КУЛА

Веќе два дена домашниот телефон не ѕвони. Всушност тој е способен да ѕвони, ама никој не сака да го провери тоа. Небаре не сум дома! Мрзеливо станувам, со мисла да се напијам некаква течност што ми останала во фрижидерот. Со десната нога се спрепнувам од продолжниот кабел во кој се вклучени лаптопот, калориферот и полначот за мобилен.
- Кој те стави тука, да го ебам у уста!
Во следниот чекор фрлам поглед на креветот. Ти’бам мизеријата – кај што спијам, таму гости чекам. На црната прекривка го здогледува „Книжевен контекст„ од 2007. Лорета има добар есеј – интересен и на место. Во ходникот забележувам како сум расфрлил книги, кои сум ги вадел од чантата пред да заминам на работа. Огледало. Ух, треба да се избричам, косата ми е мрсна, а не ќе биде лошо и со нешто да го освежам лицето. Чекорејќи низ дупките од патосот во кујната го отворам фризжидерот, земам Кока-кола и налевам во зеланата чаша од плексиглас. Затворајќи го фрижидерот погледот ми запира на Шуховската кула. Веќе ги запалиле светилките. Тоа ми се единствените ѕвезди на безѕвездното московско небо. Кулата стои горделиво и небаре ми се спротиставува. Ме гледа таа, ја гледам и јас. И таа ме гледа. И јас ја гледам. Боже, кој ли попрв ќе се урне – јас или таа?

Етикети:

2 Comments:

  • еве баш пијам Кока-кола нешо блиску до Лондон и ти се смеам, хехе-

    кажи ми што подразбираш под зборот, fiction?

    пошо ја не те разбирам-

    By Anonymous Анонимен, at 5:02 попл.  

  • nemoj da smisluvas scenarija slicni na 11 septemvri...
    Pozdrav do tebe i do anonimecot sto pie koka kola.

    kliker.

    By Anonymous Анонимен, at 7:46 попл.  

Објави коментар

<< Home